Srećna nova 2017…

ng-2015

Srecna nova godina svima…
Želim Vam pre svega da budete zdravi, a zatim da pogledate u svoje srce da vidite da li mu je “dobro” … da čuvate sebe i da u ovoj godini naučite da volite sebe… onako BAŠ BAŠ sa svim svojim manama (jer njih je teže prihvatiti) i vrlinama. Želim Vam da shvatite da ste vi nešto najdrogacenije sto imate na svetu i Vama ,a i onima koje volite. Zato volite sebe, uživajte u sebi, uživajte u divnim malim stvarima koje vas čine srećnim. Kada to uspete volećete i ceo svet, a i bicete jos malo bolji… nego do sada…

Četvrtak …

day…in the middle…

jedan sasvim običan dan… za većinu sigurno užurban. Užurban bez misli o početku i kraju … se samo hita… ne misli se…
emily-carew-woodard
crtež: Emily Carew Woodard

Nisam stigla da napišem priču u četvrtak o četvrtku… Četvrtak – dan u sredini… tačno u sredini jedne sedmice, ni tamo ni ovamo…nego baš u sredini.
Ne, ne nije to sreda… uvek nam je ona nekako u sredini, verovatno i po nazivu i po radnim danima… dok je postojao vikend… a danas vikend ne postoji za svakoga, za nekoga je vikend samo jedan dan, a za nekoga je vikend baš u sredu… i onda ON (srećković sa slobodnim danom) taj dan sedi sam i pravi se da mu je fino što ne radi baš u radni dan… ali sve to ima nekako po malo bljutav ukus i ta radost, i taj slobodan dan – to slobodno vreme određeno baš u danu koji ima sasvim drugačiji ritam.
Sada kad vikend polako odlazi iz naših života, četvrtak dobija svoje pravo mesto… u sredini jedne sedmice.

***
Po čemu bi jedan četvrtak mogao biti poseban… kad i zvuči tako nekako obično?
Sigurno ne po užurbanoj atmosferi radne nedelje…ali.. možda se neko rodio na taj dan; možda se neko zaljubio.. nekome nikao zubić…
Meni je četvrtak samo četvrtak… ne nije mi ništa još doneo posebno u život… možda jedan hoće… čekam ga

beauties…

… od kada sam se upustila u ovu krojačku pustolovinu (ne bi li uspela da izrazim bar deo sebe) isključivo pratim svoju intuiciju… Kako ona plovi i ljuljuška se tako nastaju i moji različiti modeli… od lutkica, preko keceljica do ešarpi ( na izgled bez nekog posebnog koncepta ali…)…
Skoro nikada ne planiram šta ću šiti i kako će to ići… pokušala sam… međutim kad odem u radnju da pogledam šta ima od materijala( ne bih li nešto isplanirala 😀 ) ideje krenu same da se nižu… kako dođem do “trube” platna čim ga pipnem slike gotovih stvari krenu da se ređaju… i to je otprilike početak pustolovine…
Ideja za lepotice počela je da nastaje na buvljaku… prevrćući po starim stvarima nailazila sam na fantastične komade platna, printove kakvi se više nigde ne mogu naći … ali kad bi pogledala celu sliku tog komada garderobe nije mi se ništa dopalo…bar ne od onoga što bi se moglo dobiti nekim njegovim najprostijim  redizajnom… i tako bih to spuštala nazad i nastavljala dalje… ali znate onog malog crvića koji Vas stalno nešto gricka… neki fantastični dezeni su mi se i dalje vrzmali po glavi iako sam znala da sam ih propustila nepovratno ( ipak je to buvljak ) …
Konačno jednog dana “sinula” mi je sjajna ideja kako mogu da iskoristim te divne printove, boje, teksture ali na meni svojstven način… mogu ih seći u komade i praviti od njih nove stvari! I tako i bi…

Cela jedna nova ideja uklopila se lepo i lako u moju osnovnu ideju “malog plavog sveta”
th-1641967409-1376x860Neki divni materijali su se stopili u neke jednostavne i sasvim obične stvari, nosive svaki dan… one koje će moći da Vas prate celu sezonu, možda i dve… i ne samo to sa njima su mogućnosti zaista divne. Kako su sastavljene iz više delova, svaki put možete drugačije da “okrenete” ešarpu baš na one boje koje Vam terbaju tog dana.
Duge, tako da se mogu motati oko vrata više puta ili im možete podešavati dužinu krajeva baš onako  kako vama treba, meke, prijatne,neobične i sasvim jedinstvene. Ovakvi modeli su isključivo unikati. Kad krenem da ih nižem svaka je rezultat inspiracije tog momenta i trenutka. To nije samo bezlično seckanje i sastavljanje… parčići se nižu jedan za drugim tako da bar za mene čine skladnu celinu… ponekad nešto nedostaje u sred procesa… i onda krenem da tražim i rijem među gomilom nekih drgih materijala dok ne nađem neko savršeno parče.

… i ako ne obratite pažnju… one zaista mogu izgledati kao neki dugi šareni šal, možda nešto malo drugačiji… ali ako ih samo malo pažljivije budete posmatrali osvojiće Vas svojim jedinstvenim spojem, često različitom teksturom svakog parčića i shvatiti da je nešto sasvim neobično u tom spoju… a opet tako jednostavno i skladno…
dsc_8109
… i eto to bi bio pokušaj priče o nastajanju, nečeg sasvim jedinstvenog, a opet i tako običnog 🙂  ako se to uopšte može opisati…. ako se jedan stvaralački proces uopšte može objasniti 🙂

Modeli : Blue Bird Collection
photo: Dušan Vasić Photography
na fotografijama: Ivana Katić i Gordana Pavlović

ostaci leta

volim promenu godišnjih doba … momenat, kad jednog jutra svež i oštar vazduh zapara vaš nos… i miris je drugačiji… i posle toga sve je drugačije…
Ne, ne volim svako godišnje doba isto… meni su zime mučne ( mada imaju lepih delova); leta su mi omiljena ( mada imaju i ona mučnih delova) … i tako… ne, ne volim sva godišnja doba jednako ali volim tu promenu… mirisa, dodir vazduha na licu, možda boje neba…

ove godine ..ne … leto se bliži kraju a ja sam i dalje umorna, nisam sveža, zamišljena sam i izmučena. Ne ne treba mi promena, ne sada … treba mi leto da me osvežava ( da mi bistri misli i miluje telo dok mi je glava u oblacima, glava koja ne može da se “spusti” iz oblaka…)… Treba mi leto, a ono neminovno nestaje…

Ostaje sama drhtava duša na vetru….

Vire prsti iz sandala…

prsti-vire-iz-sandala-ii

… odavno već ne osuđujem ljude… ne čudim im se zašto su ovakvi ili onakvi… kakvu muziku slušaju ili kako provode jedan običan dan. Shvatila sam, suviše smo različiti…

(ipak imamo neka zajednička OPŠTA mesta 🙂 …naravno da SVI mislimo da smo u pravu i da su naši stavovi ipak oni nekako realniji od drugih… svi jednako patimo i  mislimo da smo neshvaćeni; da su naše muke najteže… i tako svi kolektivno ne primećujući jedni druge patimo sami i ne shvaćeni ..

Ne shvatamo da je istina jedna jedina … i negde možda izvan nas, dan je uvek isti, uvek isto počinje i teče onakav kakav jeste nezavisno od bilo koje jedinke, stvari se događaju ili ne… sve što osećamo … “bojimo nekim bojama ” samo mi i mi to doživljavamo na neki naš način…volimo, tužni smo, ushićeni, nervozni…preplavljeni ljubavlju i nežnošću… ili pak grozničavo užurbani u nedostatku vremena… i tako ta naša raspoloženja ipak nam ne daju za pravo da sudimo i osuđujemo jer…”naša” istina je samo percepcija našeg života, emocija… nekog mentalnog stanja…)

…i tako odavno već svi ljudi su mi isti. Ne tumačim ništa, jedino ih delim na ljude i ne-ljude…
IPAK, bez obzira na sve, neke stvari mi nisu jasne i ostaće mi zauvek smešne… ne znam kako da ih protumačim niti gde da ih svrstam.

***
Kako “pukne” leto u svom svom sjaju, tako se pojave i bose noge… i sa njima one visoke potpetice pune ili tanke i visoke… a prsti van sandale… ispali daleko, daleko … 😀

i ja bih sad razumela da je to nevolja nekog snašla, pa šta sad dok ne ode kući i promeni sandale … ALI ne … već dugo posmatram devojke kako ih ponosno nose, uglavnom jedva hodaju od visine potpetica, često zamorene dužinom hoda telo im se grči i napinje pri svakom koraku…a prsti napolju…(celii…vise)
i ne znam kako ih  one ne vide, kako ih one ne osete… kako im neko njihov to ne kaže ili im skrene pažnju…?!
Neke stvari, neki ljudi, neke situacije ipak ostaju smešne 😀
možda smešne … a možda samo meni nejasne 😀

Šta sve možeš da uradiš za jednu nedelju…

… I to ne neku super uspešnu nedelju… nego jednu onako prosečnu, nedelju u kojoj se veoma trudiš, a stvari idu svojim prosečnim tokom…

Utorak – dala otkaz posle dva dana na novom radnom mestu. Tip je jednostavno prevarant. Pokušavam da dodjem sebi I da se reorganizujem jer sam ceo život okrenula strmoglavce zbog ta dva dana… očekujući moju odsutnost iz kuće duži period.

Jutro počinje sa novim “ratnim” planom, završiti šivenje. Dušan je najavio neko vremenski tesno fotkanje… ne može ni pre ni posle… mislim dobro je da ne radim ne znam kako bih to završila da radim. Bacam se na posao, taman ću imati vremena da završim. Šijem ceo dan, sve ide traljavo…

Sreda- Subota … nešto se lose osećam nema veze… daj da završim ručak dok ne dodje Dušan. Trčim po Sofiju ( Sofija manekenka 😉 ) u školu uz put kupujem kroasane da nešto gricnemo jer to uvek potraje… Dolazi Dušan I krećemo…

DSC_8914 DSC_8948-2 …Dušan Vasić Photography

DSC_8899Dušan Vasić Photography

I da ne pričam dalje u detalje kako to krene…

u pomenute dane “drmao” me je neki stomačni virus. Mnogo sam šila, spremala, kuvala, odvodila I dovodila decu… kontaktirala sa ljudima, objašnjavala, dovodila stare aktivnosti na mesto.

Premorila se…

Rastužila meni dve drage osobe – a da to uopšte nisam htela… jedna se naljutila, a druga rasplakala.

Subota – užasna glavobolja, neopisiva … ipak vodim decu u dugo očekivani I davnooo obećani “mek”.

Nedelja – još dok sam pripremala doručak (kućni budžet se poprilično istanjio pa sam morala da improvizujem I pečem od ranog jutra) … posledica – teška opekotina, . Pola dana nisam mogla da dodjem sebi, prst pomalo mrdam tek predveče.

Ponedeljak – mir. Ništa. Totalno iscrpljena od prethodne nedelje, opekotina boli…

Utorak – pokušavam ali ne mogu da se vratim u kolosek…perem kosu, dolazi Miroslav na kafu, vodim decu na premijeru školskog filma … ali već drugi dan ne šijem. Uveče čvrsto obećavam sebi da od ranog jutra šijem.

8mi dan sreda – ne šijem od ranog jutra :D. Vodim decu u školu, brrzzo… kupovina, stavljam pasulj I trčim nazad jer se Sofiji škola završava u 9i50 ( poslednji dan škole) … dolazim stavljam sve u red I vidim oglas za posao… doći sa “CVijem” u 14h … krećem da se spremam … i

I ONDA DOLAZI VELIKO FINALE PROTEKLE NEDELJE…  kanalizaciona cev se zapušava negde izmedju drugog I trećeg sprata… I sve se vraća kod nas :O …Skupljam g..na … zovem majstora, šaljem decu da obaveste komšije…

… I tako… pokupila na kraju sva g..na, dezinfikovala pod (nadam se dobro), pospremila ceo stan I dovela u red sve ono za šta nisam bila sposobna prethodna  dva paralisana dana… mrtva umorna.

Nisam bila na razgovoru za posao – naravno…

Ne … ne nerviram se… otvorila sam neki skupi…finii Merlot I opuštam se…

samo, morala sam nekom da se izjadam, osećam se k’o ruševina

Od sutra ujutru rano šijem… obećavam!  I nadam se da će proći srećno jer je prvi dan raspusta I sutra nismo tu samo šivenje I ja… nego nas troje I šivenje 😀

DSC_8972Dušan Vasić Photography