prigodna pesma

Poklon pesma Sofiji za njen 11. rodjendan. Pesma za veliku-malu devojčicu

stafelaj

 Ljubav

 

Kad oko joj trepne,

srce mi zadrhti.

 

Pogledom mami

ptice u letu…

 

… od kada se oko otvorilo meko

ceo svet kao da je u cvetu,

sa korakom lakim

priroda se budi,

zar moguće je, O LJUDI

da milost je takva poklonjena svetu?!

 

Od tada do sada,

od sada do vajkada,

sa jutrom svakim

ljubav se roji

moj život više dane ne broji!

 

Šetnja

83834575_3221345114545672_2772235629600178176_n  Foto: ja/
deo ul. Dragiše Brašovana na putu ka bul. Despota Stefana ( Novi Sad)

Juče, šetam pasicu. Vraćamo se. Idemo novim bulevarom Despota Stefana. Dugačak je i širok, iz daljine još vidiš osobu koja ti ide u susret i prodje dosta dok se ne mimoiđete.
Ide jedan deda ka nama…
i nije tako daleko ali vidi se da se baš sporo kreće. Prilika se ritmično klima ali ne odmiče puno, verovatno vuče noge i pravi sitne korake… u jednom momentu zamahne sa obe ruke ( kao da zove u pomoć), ja se prenem, pogledam još pažljivije… opet pa opet…
aaaa…
deda vežba… 
dobro, neka… zastao pa opet mahnuo rukama dva tri puta i sporo njišući se krenuo dalje…
opet stane, blago se povije i pljune  nekako ružno… nepristojno, bez obzira na sve nekako je tako delovalo
ooo Boožžeee pomislih…
idemo dalje, oči su mi i dalje iz nekog razloga slepljene za njega… i polako svako u svom ritmu približimo se…dovoljno blizu da mogu da mu vidim oči. Njemu su oči prikovane za psa. Gleda je dok ona sva vesela poskakuje i pravi sitne, svečane korake, podignut repić, glava gore. Gleda je sa prezirom. Nije to običan prezir, gleda je … baš onako gadno… ne znam da li sam ikada i videla toliko mržnje u nečijim očima. Stresem se, povučem psa još više ka sebi i tek mu onda oči pređu na mene. Pogledali smo se… dugo… dokle god se nismo mimoišli. Njegov pogled pun prezira ali ipak pristojan ( ni blizu onome koji je dobila Fiona), a on … on je dobio jedan dug, pažljiv, ispitivački pogled…
videla sam,
jednog markantnog čoveka iako star i jedva hoda i sada možete naslutiti lepotu i zanos kojim je plenio oko sebe… i tako ruiniran, oštećen godinama bio je lep, pažljivo obučen, kosa fino začešljana, blagi talasi na dužoj strani razdeljka…teget adidas jakna iz 80tih… podšišan.
Nastavimo… svako svojom putanjom ali su mi misli ostale na njemu. Bez obzira na svu markantnost spolja… ono pljuvanje i onaj pogled… još više pogled… su ostavili onaj neki osećaj koji izaziva jezu, mučan.
Verujem da je nekad bio jedan od onih ljudi koji nikad ne zaborave da se doteraju. Nikad ne zaborave da vam se nasmeše ma koliko god u duši bili gadni. Rade ti iza leđa, podmetnu nogu ili u lice postave nepristojno pitanje … i … sutra kad ih opet sretneš, oni će ti se nasmešiti kao da se ono juče dogodilo slučajno…
ja mislim da je to jedan takav čovek  bio
lep spolja
a crn i gadan iznutra

sve ono što se godinama skupljalo i što je mladost mogla da pokrije, sada je teško prikriti… izlazi sa svakom borom, izbija sa svakom sedom dlakom. Skocentrisano crnilo u duši se rasipa i izbija van. Beži, kao pacovi sa broda koji tone…

 

LjETO BEZ MUŠKARACA

siri h..

Ukoliko ovlaš preletite preko naslova skoro sasvim sigurno ćete pročitati – ljeto bez muškarca… jednog jedinog, a onda sledi niz asocijacija…kada pročitate ceo/tačan naslov asocijacije dobijaju svoja krila i repove… nekako zvuči feministički zar ne?

Možda i jeste feministički ako pod time podrazumevamo uzano tumačenje ovog pojma (kakvo je na žalost i najviše rasprostranjeno)… svakome ko je u prolazu uspeo videti šta čitam, u šali sam dobacivala: “pa čovek može bar da mašta ako već u zbilji nema ono što mu treba 😀 ” elem…

odličila sam da napišem prikaz ili bolje reći moj utisak, viđenje ove knjige koja me je malo reći oduševila, da spomenem spisateljicu koja veoma zavređuje svaku pažnju, a koju ovo tržište/čitalačka publika nije prepoznala kao kvalitetnu…

Pre par godina, možda sada ima već 4,5 sam slučajno naišla na njen roman “Sve što sam voleo” u Laguni na rasprodaji… Pošto baš nemam priliku da sebi često priuštim knjigu, čekam rasprodaju ali one imaju jednu manu jer to su uglavnom lako čitljiva štiva za razonodu, protiv kojih nemam naravno ništa protiv ali ih ja lično ne volim… tu i tamo se nađe po nešto meni vredno pažnje… problem 2. je taj što u toj masi izdvojenih, sniženih  knjiga treba naći pravu; kako prepoznati po koricama ono što vama treba… naravno savremenu književnu scenu ne pratim redovno jer to bi “bolelo” znala bih šta propuštam…pa tako kao i u drugim sferama života samo “brodim po površini” ne udubljujući se previše; da duša ostane netaknuta i neuznemirena…

…i tako… odem ja do knjižare da obradujem sebe i bacim se na sistematsko “spoljno” proučavanje dostupne literature… naiđem na knjigu, debelu, lošeg poveza sa patetičnim naslovom “Sve što sam voleo”, sa patetičnom fotografijom – silueta neke voljene osobe…jelte…taman da je vratim kada spazih da je bila skupa, skupa je i za rasprodaju… biografija spisateljice zanimljiva, sinopsis…sve se činilo ok. , odlučim da rizikujem, a i požurena večitim nedostatkom vremena, kupim je…

Počela sam da je čitam, neuverena i sumnjičava…i dalje mi je zvučala patetično, mirisala previše očigledno na dramu i tragediju… kakav “uzlet” tu još može da se očekuje…

…da priča je zaista obična, životna. Drama koja se može dogoditi svima ALI način na koji je ispričana, ispredena, isprepletana… sa kojom veštinom, lakoćom i virtuoznošću su građeni likovi i cela priča ispripovedana… ostala bez teksta, bez reči. Nema i fascinirana…

Tada počinje traganje. Saznajem da je Siri Hustvedt naša savremenica, književnica, univerzitetska profesorica, esejistica ( pisac eseja u ženskom rodu), pesnikinja… na koncu supruga Pola Ostera koji je verovatno poznatiji svima… svakako persona vredna pažnje jer me niko tako dugo nije ostavio bez teksta (verujte to nije lako 🙂 ).

i tako… naviknuta da svojoj duši i interesovanjima ne dajem previše zamaha, nisam nastavila da “kopam” i tražim još toga što bi mi došlo pod ruke… godinama sam živela sa strašću pritajenom negde duboko u sebi kad god bi pogledala knjigu na polici…

ipak, nekako jednog dana ( khm… posle par godina) odlučim da potražim šta ima još da se kupi od nje… ( tu suludu ideju pripisujem isključivo činjenici da mi je mozak bio nezaposlen čitava 2 minuta i ja sam odmah poželela nešto za sebe 😀 )… naravno kao što sam i pretpostavila ništa; prevod jednog dela  (inače  u svetu “bestCelera”) koji je završio na rasprodaji sigurno nije bio obećavajuć za izdavača da nastavi tim putem. Potražim dalje kad eto ti iskoči nešto kod Hrvata… i tako posredstvom prijatelja iz ZGa dođoh do ovog primerka.

Roman je namenjen ženama od 40+ i nikako ispod toga, sumira sve ono što smo i nismo u životu, da li bismo ili ne bismo trebale… ko smo ili nismo… kroz niz događaja koji se prepliću, kroz razmišljanja, dokumentovano putovanjima kroz književnu literaturu, filozofsku analizu i razvojni put neurološkog stanovišta … vešto ispričano, zanimljivi i živo oslikani likovi,lako čitljivo, a svakako obećava upadanje u misaoni ponor. Tema opet obična, patetična i svakodnevna ali ne obećava “lako” putovanje kroz njega…

Postavlja ozbiljna pitanja, razmatra ih i ne daje očigledan odgovor na njih… morate da učestvujete

Siri Hustvedt je autor 8 romana, dva koja sam pričitala su postali svetski bestseleri i prevedeni su na dosta jezika ( mislim da sam pročitala preko 30…), pesnikinja, pisac eseja, kratkih priča … i još verovatno dosta toga… putovanje i istraživanje će se sigurno za mene nastaviti ali ovoga puta NE sa pauzom od par godina… a i Vama je toplo preporučujem. Takva jezgrovitost, slikovitost i lakoća u pripovedanju se ne sreću često.

 

Veče

 

Subota. Kasno je, skoro ponoć…moja pasica i ja krećemo u šetnju…očajno je vetrovito ali divno i toplo. Stavljam kapuljaču i krećemo…
Prolazimo pored “Spensa”, pogledam, ispred diskoteke red, kao nekad… čekaju…u debelom kao kobasica redu da uđu… na momenat se obradovah… jaoo pa deca još idu u diskoteke…a onda mi pogled skrene na reklamu i vidim da 9tog dolazi Dara Bubamara … aaa… dobro, to je znači ipak takva diskoteka… na video bimu pojavljuje se Dara Bubamara, lepo izgleda za svoje godine…slika bar tako kaže…
Krećemo dalje…pogled na desno i vidimo koliko još mladeži hrli u kobasičasti red, miris parfema, muških i ženskih…sve pomešano…zaustavljaju se taxisti, dva, tri auta…izlaze devojke u oskudnim haljinama…nije floskula…zaista su vrlo oskudne ili pretesnim farmericama… iza njih staje još jedan taxi izlaze tri momka, krkani… žao mi je što moram da kažem ali sa prilično primitivnim izrazom lica… jaooo pomislih…
Jednu seku smo i uspele da rasplačemo…ne ja, Fiona…jednostavno je preslatka, nije ona kriva…devojci je auto udario njenog kucu i onda je morala da izmazi baš nju…što je ona rado prihvatila…

Prolazimo metež… u nekom momentu počinjem da pevušim… od Velingtona do jamajke… i ta pesma mi se okreće po glavi celim putem… uživamo…a onda kad smo izbili na bulevar odlučim da skinem kapuljaču i pustim vetar da mi pi.i po glavi, udara, nosi kosu, ulazi u oči…povremeno huči i zavija pored ušiju…
i tako… pasica i ja… jezdimo i promatramo svet… ona njuškajući, a ja posmatrajući ljude.

Kasnije, pred kraj smo jurile i jedan kamion… ona svojom voljom, a ja protiv svoje volje jer me je sumanuto vukla, a ja sam ubrzanim korakom pokušavala da “zakočim”

taman se smirila kad ono protrči mačka 😀
… sreća zbili smo već blizu zgrade 🙂

Srećna nova 2017…

ng-2015

Srecna nova godina svima…
Želim Vam pre svega da budete zdravi, a zatim da pogledate u svoje srce da vidite da li mu je “dobro” … da čuvate sebe i da u ovoj godini naučite da volite sebe… onako BAŠ BAŠ sa svim svojim manama (jer njih je teže prihvatiti) i vrlinama. Želim Vam da shvatite da ste vi nešto najdrogacenije sto imate na svetu i Vama ,a i onima koje volite. Zato volite sebe, uživajte u sebi, uživajte u divnim malim stvarima koje vas čine srećnim. Kada to uspete volećete i ceo svet, a i bicete jos malo bolji… nego do sada…

Četvrtak …

day…in the middle…

jedan sasvim običan dan… za većinu sigurno užurban. Užurban bez misli o početku i kraju … se samo hita… ne misli se…
emily-carew-woodard
crtež: Emily Carew Woodard

Nisam stigla da napišem priču u četvrtak o četvrtku… Četvrtak – dan u sredini… tačno u sredini jedne sedmice, ni tamo ni ovamo…nego baš u sredini.
Ne, ne nije to sreda… uvek nam je ona nekako u sredini, verovatno i po nazivu i po radnim danima… dok je postojao vikend… a danas vikend ne postoji za svakoga, za nekoga je vikend samo jedan dan, a za nekoga je vikend baš u sredu… i onda ON (srećković sa slobodnim danom) taj dan sedi sam i pravi se da mu je fino što ne radi baš u radni dan… ali sve to ima nekako po malo bljutav ukus i ta radost, i taj slobodan dan – to slobodno vreme određeno baš u danu koji ima sasvim drugačiji ritam.
Sada kad vikend polako odlazi iz naših života, četvrtak dobija svoje pravo mesto… u sredini jedne sedmice.

***
Po čemu bi jedan četvrtak mogao biti poseban… kad i zvuči tako nekako obično?
Sigurno ne po užurbanoj atmosferi radne nedelje…ali.. možda se neko rodio na taj dan; možda se neko zaljubio.. nekome nikao zubić…
Meni je četvrtak samo četvrtak… ne nije mi ništa još doneo posebno u život… možda jedan hoće… čekam ga