Poklon pesma Sofiji za njen 11. rodjendan. Pesma za veliku-malu devojčicu
Kad oko joj trepne,
srce mi zadrhti.
Pogledom mami
ptice u letu…
… od kada se oko otvorilo meko
ceo svet kao da je u cvetu,
sa korakom lakim
priroda se budi,
zar moguće je, O LJUDI
da milost je takva poklonjena svetu?!
Od tada do sada,
od sada do vajkada,
sa jutrom svakim
ljubav se roji
moj život više dane ne broji!
(Artwork by Katerina, Drawing Academy student )
Žurim… ne, ne žurim…ipak pomalo potrčkavam, kao pružila sam korak. Na momente krene da me obuzima panika. Polako se širi po telu; od cevanica, uz noge, polako ka gore… osetim…pa joj ne dam dalje. Jedan momenat bude sve u redu, a onda opet iz početka borba. Sunce zubato poliva, nije toplo ali je jako i ono me tera da se smirim.
Uz put se preispitujem, da li ja sad treba da idem na pijacu, da li je neophodno, da li je sada baš zaista nužno ići u tu gužvu zbog par sitnica…pa šta… razmišljam…pa ti ljudi su bili tu i pre tri dana i onda mi se ne bi činila gužva. Po prirodi nisam paničar ali svaki treći, četvrti čovek je sa maskom, sve je drugačije i to uliva nepoverenje i raspiruje nemir koji iznutra golica po želudcu.
Sa tim metežom i u meni i oko mene, stižem na pijacu. Gužva, užurbani ljudi, raštrkano se kreću u svim pravcima i vešto mimoilaze u poslednjem trenu. Odjednom osećam da je sve u redu. Između kao mala ostrvca stoje prodavci i mašu sunđerima, kuhinjskim krpama, ljuštilicama…i kod samog ulaza, prekoputa, na drugom kraju trotoara, na samoj ivici betona, sedi ona.
Zborana, malo pogrbljena, nekako sva zgužvana, mirna… kao da je ništa više ne dotiče. Kao da ne postoji. Niko ni ne zapinje za nju, niko ni da je zakači,da načepi taj deo njene zone komfora, kao da ta mirnoća iz nje, širi tišinu oko nje. Blago je pogrbljena, gleda negde, pravo u daljinu bez ikakvog izraza na licu. Oko glave zabrađena marama i polako diže pogled ka meni…prazan, miran… jedno oko, malo i okruglo, otvoreno, braon, pomalo mutno, a drugo zatvoreno. Ne udareno, ne natečeno, zgrčeno u nekom bolu… ne … samo zatvoreno, spušten kapak, „radnja ne radi“ ko zna još od kada i zašto…verovatno je u nekom momentu samo popustio neki živac. Nos izderan, ceo sve do korena… duboko ka čelu, između očiju. To je ona široka, plitka krasta koja je pokrila sve delove gde sada nema kože. Neko je „brisao“ beton sa njom ili zid; sigurno je to, nije to bio ni udarac jer nema modrice, nema otoka, samo krasta umesto kože.
Sledim se u momentu. Zaboli me unutrašnjost u dubini moga bića. Zgrčila mi se cela utroba… da…neko je samo tako, nju malu i sitnu, laganu kao pero, uzeo verovatno za vrat i bacio je, obrisao sa njom pod ili zid…u svom pijanom ludilu, razjarenosti…
Kome ona može da smeta…pomislim da je možda kod kuće u polunakrivljenoj udžerici ona potpuna suprotnost ovoj slici ovde… i zamišljam je kako mala i živahna okretno posluje po kući, loži vatru, potapa veš,vraća stvari na mesto, grdi decu i sve što se miče, posle celog dana izbivanja, napolju…možda je tako izbila svađa, možda je neko pored nje sedeo i nalivao se alkoholom isto posle celog dana izbivanja iz kuće, pijan, mahnit i razjaren samo jednog trena ustao, uhvatio je za vrat i bacio je… a možda je ona mala, sitna, stara i zgužvana isto tako sedela u ćošku nekog sobička dok su sitna deca okolo trčkala, žene provlačeći se između svih poslovale, a muškarci se nalivali alkoholom, došlo je do svađe ili je neko odjednom poludeo pa…
ne znam… ali posle tog „brisanja“ betona uopšte ne mogu da čujem kuknjavu i plač… „čujem“ samo tišinu. Ne, ne verujem da je kod kuće žustra i okretna… mala je, tanana i stara, a pogled joj je prazan, ne znam da li sam ikada takav i videla… ona je živa ali više nije tu…
dovoze je, odvoze je, nameste, odnesu, malo nahrane, verovatno se retko i čuje…i mirna čeka… čeka da se sve završi…
Gledam je, a nije mi dobro…ona polako spušta pogled ka svom krilu… na momenat pomislim da zovem pomoć, pogledam okolo da shvatim ko je „čuva“…verovatno neko od tih prodavaca u blizini ili motri neki „gazda“ iz kafane…pogledam ljude okolo, baš ih briga, vrovatno je tu takva svaki dan ali svako gleda svoja posla… da zovem policiju?! … znam da tu nema rešenja, ni kraja, začarani krug… po ulici žene sa omamljenom decom prose, deca se prljava i gladna, polu gola smucaju sama… pa ako niko ne može da reši to zašto bi se svet preokrenuo zbog jedne male sitne bakice…koju niko ni ne vidi, pa više ni ona sebe sama…
Odlazim dalje. Ne vraćam se tom stranom, ne mogu… spretno „okrećem glavu“ od svega i postajem saučesnik svakom zlu u ovom rasulu jer je tako lakše.
Foto: ja/
deo ul. Dragiše Brašovana na putu ka bul. Despota Stefana ( Novi Sad)
Juče, šetam pasicu. Vraćamo se. Idemo novim bulevarom Despota Stefana. Dugačak je i širok, iz daljine još vidiš osobu koja ti ide u susret i prodje dosta dok se ne mimoiđete.
Ide jedan deda ka nama…
i nije tako daleko ali vidi se da se baš sporo kreće. Prilika se ritmično klima ali ne odmiče puno, verovatno vuče noge i pravi sitne korake… u jednom momentu zamahne sa obe ruke ( kao da zove u pomoć), ja se prenem, pogledam još pažljivije… opet pa opet…
aaaa…
deda vežba… 
dobro, neka… zastao pa opet mahnuo rukama dva tri puta i sporo njišući se krenuo dalje…
opet stane, blago se povije i pljune 
nekako ružno… nepristojno, bez obzira na sve nekako je tako delovalo
ooo Boožžeee pomislih…
idemo dalje, oči su mi i dalje iz nekog razloga slepljene za njega… i polako svako u svom ritmu približimo se…dovoljno blizu da mogu da mu vidim oči. Njemu su oči prikovane za psa. Gleda je dok ona sva vesela poskakuje i pravi sitne, svečane korake, podignut repić, glava gore. Gleda je sa prezirom. Nije to običan prezir, gleda je … baš onako gadno… ne znam da li sam ikada i videla toliko mržnje u nečijim očima. Stresem se, povučem psa još više ka sebi i tek mu onda oči pređu na mene. Pogledali smo se… dugo… dokle god se nismo mimoišli. Njegov pogled pun prezira ali ipak pristojan ( ni blizu onome koji je dobila Fiona), a on … on je dobio jedan dug, pažljiv, ispitivački pogled…
videla sam,
jednog markantnog čoveka iako star i jedva hoda i sada možete naslutiti lepotu i zanos kojim je plenio oko sebe… i tako ruiniran, oštećen godinama bio je lep, pažljivo obučen, kosa fino začešljana, blagi talasi na dužoj strani razdeljka…teget adidas jakna iz 80tih… podšišan.
Nastavimo… svako svojom putanjom ali su mi misli ostale na njemu. Bez obzira na svu markantnost spolja… ono pljuvanje i onaj pogled… još više pogled… su ostavili onaj neki osećaj koji izaziva jezu, mučan.
Verujem da je nekad bio jedan od onih ljudi koji nikad ne zaborave da se doteraju. Nikad ne zaborave da vam se nasmeše ma koliko god u duši bili gadni. Rade ti iza leđa, podmetnu nogu ili u lice postave nepristojno pitanje … i … sutra kad ih opet sretneš, oni će ti se nasmešiti kao da se ono juče dogodilo slučajno…
ja mislim da je to jedan takav čovek bio
lep spolja
a crn i gadan iznutra
…
sve ono što se godinama skupljalo i što je mladost mogla da pokrije, sada je teško prikriti… izlazi sa svakom borom, izbija sa svakom sedom dlakom. Skocentrisano crnilo u duši se rasipa i izbija van. Beži, kao pacovi sa broda koji tone…
.
Ukoliko ovlaš preletite preko naslova skoro sasvim sigurno ćete pročitati – ljeto bez muškarca… jednog jedinog, a onda sledi niz asocijacija…kada pročitate ceo/tačan naslov asocijacije dobijaju svoja krila i repove… nekako zvuči feministički zar ne?
Možda i jeste feministički ako pod time podrazumevamo uzano tumačenje ovog pojma (kakvo je na žalost i najviše rasprostranjeno)… svakome ko je u prolazu uspeo videti šta čitam, u šali sam dobacivala: “pa čovek može bar da mašta ako već u zbilji nema ono što mu treba 😀 ” elem…
odličila sam da napišem prikaz ili bolje reći moj utisak, viđenje ove knjige koja me je malo reći oduševila, da spomenem spisateljicu koja veoma zavređuje svaku pažnju, a koju ovo tržište/čitalačka publika nije prepoznala kao kvalitetnu…
Pre par godina, možda sada ima već 4,5 sam slučajno naišla na njen roman “Sve što sam voleo” u Laguni na rasprodaji… Pošto baš nemam priliku da sebi često priuštim knjigu, čekam rasprodaju ali one imaju jednu manu jer to su uglavnom lako čitljiva štiva za razonodu, protiv kojih nemam naravno ništa protiv ali ih ja lično ne volim… tu i tamo se nađe po nešto meni vredno pažnje… problem 2. je taj što u toj masi izdvojenih, sniženih knjiga treba naći pravu; kako prepoznati po koricama ono što vama treba… naravno savremenu književnu scenu ne pratim redovno jer to bi “bolelo” znala bih šta propuštam…pa tako kao i u drugim sferama života samo “brodim po površini” ne udubljujući se previše; da duša ostane netaknuta i neuznemirena…
…i tako… odem ja do knjižare da obradujem sebe i bacim se na sistematsko “spoljno” proučavanje dostupne literature… naiđem na knjigu, debelu, lošeg poveza sa patetičnim naslovom “Sve što sam voleo”, sa patetičnom fotografijom – silueta neke voljene osobe…jelte…taman da je vratim kada spazih da je bila skupa, skupa je i za rasprodaju… biografija spisateljice zanimljiva, sinopsis…sve se činilo ok. , odlučim da rizikujem, a i požurena večitim nedostatkom vremena, kupim je…
Počela sam da je čitam, neuverena i sumnjičava…i dalje mi je zvučala patetično, mirisala previše očigledno na dramu i tragediju… kakav “uzlet” tu još može da se očekuje…
…da priča je zaista obična, životna. Drama koja se može dogoditi svima ALI način na koji je ispričana, ispredena, isprepletana… sa kojom veštinom, lakoćom i virtuoznošću su građeni likovi i cela priča ispripovedana… ostala bez teksta, bez reči. Nema i fascinirana…
Tada počinje traganje. Saznajem da je Siri Hustvedt naša savremenica, književnica, univerzitetska profesorica, esejistica ( pisac eseja u ženskom rodu), pesnikinja… na koncu supruga Pola Ostera koji je verovatno poznatiji svima… svakako persona vredna pažnje jer me niko tako dugo nije ostavio bez teksta (verujte to nije lako 🙂 ).
…
i tako… naviknuta da svojoj duši i interesovanjima ne dajem previše zamaha, nisam nastavila da “kopam” i tražim još toga što bi mi došlo pod ruke… godinama sam živela sa strašću pritajenom negde duboko u sebi kad god bi pogledala knjigu na polici…
ipak, nekako jednog dana ( khm… posle par godina) odlučim da potražim šta ima još da se kupi od nje… ( tu suludu ideju pripisujem isključivo činjenici da mi je mozak bio nezaposlen čitava 2 minuta i ja sam odmah poželela nešto za sebe 😀 )… naravno kao što sam i pretpostavila ništa; prevod jednog dela (inače u svetu “bestCelera”) koji je završio na rasprodaji sigurno nije bio obećavajuć za izdavača da nastavi tim putem. Potražim dalje kad eto ti iskoči nešto kod Hrvata… i tako posredstvom prijatelja iz ZGa dođoh do ovog primerka.
Roman je namenjen ženama od 40+ i nikako ispod toga, sumira sve ono što smo i nismo u životu, da li bismo ili ne bismo trebale… ko smo ili nismo… kroz niz događaja koji se prepliću, kroz razmišljanja, dokumentovano putovanjima kroz književnu literaturu, filozofsku analizu i razvojni put neurološkog stanovišta … vešto ispričano, zanimljivi i živo oslikani likovi,lako čitljivo, a svakako obećava upadanje u misaoni ponor. Tema opet obična, patetična i svakodnevna ali ne obećava “lako” putovanje kroz njega…
Postavlja ozbiljna pitanja, razmatra ih i ne daje očigledan odgovor na njih… morate da učestvujete
Siri Hustvedt je autor 8 romana, dva koja sam pričitala su postali svetski bestseleri i prevedeni su na dosta jezika ( mislim da sam pročitala preko 30…), pesnikinja, pisac eseja, kratkih priča … i još verovatno dosta toga… putovanje i istraživanje će se sigurno za mene nastaviti ali ovoga puta NE sa pauzom od par godina… a i Vama je toplo preporučujem. Takva jezgrovitost, slikovitost i lakoća u pripovedanju se ne sreću često.
Subota. Kasno je, skoro ponoć…moja pasica i ja krećemo u šetnju…očajno je vetrovito ali divno i toplo. Stavljam kapuljaču i krećemo…
Prolazimo pored “Spensa”, pogledam, ispred diskoteke red, kao nekad… čekaju…u debelom kao kobasica redu da uđu… na momenat se obradovah… jaoo pa deca još idu u diskoteke…a onda mi pogled skrene na reklamu i vidim da 9tog dolazi Dara Bubamara … aaa… dobro, to je znači ipak takva diskoteka… na video bimu pojavljuje se Dara Bubamara, lepo izgleda za svoje godine…slika bar tako kaže…
Krećemo dalje…pogled na desno i vidimo koliko još mladeži hrli u kobasičasti red, miris parfema, muških i ženskih…sve pomešano…zaustavljaju se taxisti, dva, tri auta…izlaze devojke u oskudnim haljinama…nije floskula…zaista su vrlo oskudne ili pretesnim farmericama… iza njih staje još jedan taxi izlaze tri momka, krkani… žao mi je što moram da kažem ali sa prilično primitivnim izrazom lica… jaooo pomislih…
Jednu seku smo i uspele da rasplačemo…ne ja, Fiona…jednostavno je preslatka, nije ona kriva…devojci je auto udario njenog kucu i onda je morala da izmazi baš nju…što je ona rado prihvatila…
Prolazimo metež… u nekom momentu počinjem da pevušim… od Velingtona do jamajke… i ta pesma mi se okreće po glavi celim putem… uživamo…a onda kad smo izbili na bulevar odlučim da skinem kapuljaču i pustim vetar da mi pi.i po glavi, udara, nosi kosu, ulazi u oči…povremeno huči i zavija pored ušiju…
i tako… pasica i ja… jezdimo i promatramo svet… ona njuškajući, a ja posmatrajući ljude.
…
Kasnije, pred kraj smo jurile i jedan kamion… ona svojom voljom, a ja protiv svoje volje jer me je sumanuto vukla, a ja sam ubrzanim korakom pokušavala da “zakočim”
…
taman se smirila kad ono protrči mačka 😀
… sreća zbili smo već blizu zgrade 🙂
Srecna nova godina svima… 
Želim Vam pre svega da budete zdravi, a zatim da pogledate u svoje srce da vidite da li mu je “dobro” … da čuvate sebe i da u ovoj godini naučite da volite sebe… onako BAŠ BAŠ sa svim svojim manama (jer njih je teže prihvatiti) i vrlinama. Želim Vam da shvatite da ste vi nešto najdrogacenije sto imate na svetu i Vama ,a i onima koje volite. Zato volite sebe, uživajte u sebi, uživajte u divnim malim stvarima koje vas čine srećnim. Kada to uspete volećete i ceo svet, a i bicete jos malo bolji… nego do sada…
… je mali, lud i svakakav… a hteo bi da bude velik, divan i velikodušan…
ali trudi se…
trudi se i dokle god se trudi dobro je… i važno je… jer tada nastaju momenti – kada skoči i dotakne ZVEZDE…
Taj sjaj ga drži živim.
day…in the middle…
jedan sasvim običan dan… za većinu sigurno užurban. Užurban bez misli o početku i kraju … se samo hita… ne misli se…
crtež: Emily Carew Woodard
Nisam stigla da napišem priču u četvrtak o četvrtku… Četvrtak – dan u sredini… tačno u sredini jedne sedmice, ni tamo ni ovamo…nego baš u sredini.
Ne, ne nije to sreda… uvek nam je ona nekako u sredini, verovatno i po nazivu i po radnim danima… dok je postojao vikend… a danas vikend ne postoji za svakoga, za nekoga je vikend samo jedan dan, a za nekoga je vikend baš u sredu… i onda ON (srećković sa slobodnim danom) taj dan sedi sam i pravi se da mu je fino što ne radi baš u radni dan… ali sve to ima nekako po malo bljutav ukus i ta radost, i taj slobodan dan – to slobodno vreme određeno baš u danu koji ima sasvim drugačiji ritam.
Sada kad vikend polako odlazi iz naših života, četvrtak dobija svoje pravo mesto… u sredini jedne sedmice.
***
Po čemu bi jedan četvrtak mogao biti poseban… kad i zvuči tako nekako obično?
Sigurno ne po užurbanoj atmosferi radne nedelje…ali.. možda se neko rodio na taj dan; možda se neko zaljubio.. nekome nikao zubić…
Meni je četvrtak samo četvrtak… ne nije mi ništa još doneo posebno u život… možda jedan hoće… čekam ga
… od kada sam se upustila u ovu krojačku pustolovinu (ne bi li uspela da izrazim bar deo sebe) isključivo pratim svoju intuiciju… Kako ona plovi i ljuljuška se tako nastaju i moji različiti modeli… od lutkica, preko keceljica do ešarpi ( na izgled bez nekog posebnog koncepta ali…)…
Skoro nikada ne planiram šta ću šiti i kako će to ići… pokušala sam… međutim kad odem u radnju da pogledam šta ima od materijala( ne bih li nešto isplanirala 😀 ) ideje krenu same da se nižu… kako dođem do “trube” platna čim ga pipnem slike gotovih stvari krenu da se ređaju… i to je otprilike početak pustolovine…
Ideja za lepotice počela je da nastaje na buvljaku… prevrćući po starim stvarima nailazila sam na fantastične komade platna, printove kakvi se više nigde ne mogu naći … ali kad bi pogledala celu sliku tog komada garderobe nije mi se ništa dopalo…bar ne od onoga što bi se moglo dobiti nekim njegovim najprostijim redizajnom… i tako bih to spuštala nazad i nastavljala dalje… ali znate onog malog crvića koji Vas stalno nešto gricka… neki fantastični dezeni su mi se i dalje vrzmali po glavi iako sam znala da sam ih propustila nepovratno ( ipak je to buvljak ) …
Konačno jednog dana “sinula” mi je sjajna ideja kako mogu da iskoristim te divne printove, boje, teksture ali na meni svojstven način… mogu ih seći u komade i praviti od njih nove stvari! I tako i bi…
…
Cela jedna nova ideja uklopila se lepo i lako u moju osnovnu ideju “malog plavog sveta”
Neki divni materijali su se stopili u neke jednostavne i sasvim obične stvari, nosive svaki dan… one koje će moći da Vas prate celu sezonu, možda i dve… i ne samo to sa njima su mogućnosti zaista divne. Kako su sastavljene iz više delova, svaki put možete drugačije da “okrenete” ešarpu baš na one boje koje Vam terbaju tog dana.
Duge, tako da se mogu motati oko vrata više puta ili im možete podešavati dužinu krajeva baš onako kako vama treba, meke, prijatne,neobične i sasvim jedinstvene. Ovakvi modeli su isključivo unikati. Kad krenem da ih nižem svaka je rezultat inspiracije tog momenta i trenutka. To nije samo bezlično seckanje i sastavljanje… parčići se nižu jedan za drugim tako da bar za mene čine skladnu celinu… ponekad nešto nedostaje u sred procesa… i onda krenem da tražim i rijem među gomilom nekih drgih materijala dok ne nađem neko savršeno parče.
… i ako ne obratite pažnju… one zaista mogu izgledati kao neki dugi šareni šal, možda nešto malo drugačiji… ali ako ih samo malo pažljivije budete posmatrali osvojiće Vas svojim jedinstvenim spojem, često različitom teksturom svakog parčića i shvatiti da je nešto sasvim neobično u tom spoju… a opet tako jednostavno i skladno…
… i eto to bi bio pokušaj priče o nastajanju, nečeg sasvim jedinstvenog, a opet i tako običnog 🙂 ako se to uopšte može opisati…. ako se jedan stvaralački proces uopšte može objasniti 🙂
…
Modeli : Blue Bird Collection
photo: Dušan Vasić Photography
na fotografijama: Ivana Katić i Gordana Pavlović
volim promenu godišnjih doba … momenat, kad jednog jutra svež i oštar vazduh zapara vaš nos… i miris je drugačiji… i posle toga sve je drugačije…
Ne, ne volim svako godišnje doba isto… meni su zime mučne ( mada imaju lepih delova); leta su mi omiljena ( mada imaju i ona mučnih delova) … i tako… ne, ne volim sva godišnja doba jednako ali volim tu promenu… mirisa, dodir vazduha na licu, možda boje neba…
…
ove godine ..ne … leto se bliži kraju a ja sam i dalje umorna, nisam sveža, zamišljena sam i izmučena. Ne ne treba mi promena, ne sada … treba mi leto da me osvežava ( da mi bistri misli i miluje telo dok mi je glava u oblacima, glava koja ne može da se “spusti” iz oblaka…)… Treba mi leto, a ono neminovno nestaje…
Ostaje sama drhtava duša na vetru….
sirokizamasimetlom 